Švajcarska: Dve lepote Lucerna

Ima mesta za čijom lepotom putnik mora tragati godinama. Ima pak i onih koja nas svojom lepotom zaslepe još pre nego što ih posetimo. Lucern spada i u jedne i u druge. Podignut podno alpskog vrha Pilatus, na mestu gde reka Rojs ističe iz Lucernskog jezera, ovo srce srca Švajcarske bilo je i ostalo očigledni simbol, san i čežnja putnika. Ali ono ima i svoju drugu, tajnu lepotu.
Luzern 8
Već nekoliko godina putujem redovno u Lucern. Dolazim vozom sa severa, uzvodno dolinom Rajne, kroz badensko vinogorje, polja špargle i kukuruza. Zdesna, u daljini, magličasti valovi Vogeza, sleva, nadomak ruke, narasle vekne Švarcvalda. Prelazim nemu nemačko-švajcarsku granicu, presedam u Bazelu sa njegovom romaničko-gotičkom katedralom, galerijama i farmaceutskim koncernima, vozim se preko polja i brdašaca pripitomljene Evrope, švajcarske Šumadije prožete barokom i posute neizbežnim crvenim zastavicama sa belim krstom.
Luzern 2
Putujući iz Bazela ka Lucernu ništa vas ne priprema za ono što sledi, čak ni vaše očekivanje. Kao što u pretposlednjem stavu Betovenove Devete simfonije još ne osećate da će u poslednjem nastupiti hor, tako ni na ovom putu ne znate da će vam iza jedne od narednih okuka pogled na južno nebo biti zaprečen gromovitom, vagnerijanskom kulisom Alpa, snegom pokrivenih i u najvrelijem julu. Da će ljupku ali svakodnevnu pastoralu zameniti zvuci muzike mita.

Moglo bi se očekivati da Lucern živi u senci tako moćne prirode, da bledi pred blistavošću svoje okoline. Ali nije tako: on je deo nje. Špicasti tornjevi zidina sa njegove severne strane ponavljaju planinske vrhove sa južne, a kada duva fen, vetar koji čisti i prozračuje vazduh, Alpi su i u samom centru grada na dohvat ruke. Reka Rojs povezuje grad sa jezerom koje se gubi u divljim, fjordolikim gudurama dostojnim Norveške iz pisama Isidore Sekulić, a vrludavi drveni mostovi, poput vrbovih grana, spajaju rečne obale iznad glava dremljivih labudova.
Luzern 4
No, Lucern nije samo prilog čudima i idili prirode. On ima svoje sopstveno, urbano dostojanstvo. Kao i većina švajcarskih gradova, Lucern je mala, srednjovekovna zajednica u kojoj skoro svako svakog poznaje. "Osim Ciriha i Ženeve, u našoj zemlji nema pravih velikih gradova", čuje se neretko u Švajcarskoj. Ali kada padne veče, svetla grada su sveprisutna, kao na nekom pariskom bulevaru. Iako bulevara u Lucernu nema mnogo, švajcarsko bogatstvo, blagostanje i duga tradicija turizma čine svoje. Retko gde u Evropi gradić tek nešto veći od našeg Čačka blista kao ova glazirana torta sačinjena od francuskog velegrada, alpskih naselja, nemačkog reda i italijanske ljubavi prema životu na trgu i ulici.

Lucern međutim nije nikakva američka ili kineska parafraza Evrope; njegov karakter melanža nastao je iz duge istorije života pod Alpima koje su ne samo razvođe reka i klima, već i propustljiva vododelnica jezika, naroda i kultura. Ovom starom švajcarskom aristokratskom republikom vladale su od kraja četrnaestog do devetnaestog veka velikograđanske porodice čiji su članovi služili kao ugledni oficiri u Francuskoj i Italiji gde su dobijali doživotne penzije i nasledne plemićke titule. Većina komandanata papske švajcarske garde, osnovane početkom šesnaestog veka, poticala je iz katoličkog Lucerna, a njihova prezimena, delom građanska, delom feudalna, trag su uspona ka patricijatu i plemstvu: Pfifer fon Altishofen, Zegeser fon Bruneg, Majer fon Šauenze...
Luzern 1
Ta svojevrsna međunarodna istorija Lucerna se može čitati i na njegovim građevinama: stara, patricijska gradska većnica iz sedamnaestog veka zakasnela je firentinska palata sa krovom alpske seoske kuće, barokna Jezuitska crkva sa druge strane Rojsa mogla bi stajati usred Rima, dok monumentalni hoteli duž jezerske promenade, od kojih su dva podigli članovi lucernskog patricijata, podsećaju na Pariz ili francusku Rivijeru – a sve u stanju tako uređenom da mislimo da smo u nekoj Nemačkoj, nemačkijoj od same Nemačke.

I to je ta druga lepota Lucerna koju otkrijemo posle one očigledne, zaslepljujuće: njegovi spojevi romanskog i germanskog, brđanskog i patricijskog, građanskog i aristokratskog, prirodnog i arhitektonskog. Lepota uvek novih početaka, prelaza i povrataka. Ta lepota nije više lepota slike, već lepota romana pisanog vekovima, za čije su nam čitanje potrebne godine.


Izvor: Tihomir Popović; Danas.rs
Foto: luzern.com

Najnovije

reklama banija

budihuman