Rt dobre nade - na dva okeana

Famozna linija susreta se, ipak, ne vidi. Za slikanje i uspomenu sa ovog čarobnog mesta zato obično ostaje svetionik koji brodovima šalju upozoravajući signal da plove „podmuklim“ vodama
Rt1
Portugalac Bartolomeo Dijas nazvao ga je „Rt oluje“. Njegovom zemljaku Vasku da Gami bio je „dobar znak” na putu iz Evrope za Indiju. Engleskom kapetanu Fransisu Drejku više se sviđao nešto udaljeniji Kejptaun, kako je zapisao u brodskoj knjizi „najlepši i najveličanstveniji afrički rt koji smo videli na celoj zemaljskoj kugli”. Kako bilo da bilo, stigosmo ovih naših dana, u Kejptaun, prelepi grad na krajnjem jugu Južnoafričke Republike gde je nedavno održan Međunarodni kongres medicinske informatike.

Prestižnom skupu, koji jednom godišnje na različitim geografskim lokacijama okuplja brojnu svetsku elitu odabranih naučnika, profesora i vrhunskih doktora, prisustvovalo je i dvadesetak lekara iz Srbije. Dvoje naših stručnjaka koji su odabrali da do tamo stignu najvećim putničkim avionom na svetu, „er fransom A-380” (poput dabldeker autobusa), srela sam na putu za Pariz. I odmah pitanje: „Jeste li ikada bili u „Mothercity-ju”, kako Afrikaneri još zovu Kejptaun? Videćete i sami, kažem im, koliko je bio u pravu engleski pomorski vuk ser Fransis Drejk, koji je kad ga je ugledao sa pučine u brodskim knjigama pre mnogo vekova opisao kao „najlepši i najveličanstveniji rt koji smo videli na celoj zemljinoj kugli”.
 
Kejptaun koji „čuvaju” tri povezane grdosije od planina (planina u obliku stola uz koju se zdesna i sleva nadovezuje Đavolji vrh i Lavlja glava) ima štošta zanimljivo da ponudi strancima i turističkim hodočasnicima. Prelepa okolina, neverovatna vegetacija i mnoštvo uvala, ljupkih naselja i malih gradova poput Stelemboša (univerzitetskog grada) i Frančhuka, Simontauna i Muizenberga, uvale Haut, Gordon, Klifton, Kampus i Landudno... čine ceo kompleks poluostrva Kejt malim rajem na zemlji. Odatle se stiže i do najniže „tačke rta” (Capepoint) koji mi Evropljani držimo za kraj sveta, a što ide posebno na živce belim Afrikancima.
 
Sticajem srećnih okolnosti, a zaintrigirana pričama da sa jednog uzvišenja Rta dore nade lepo može da se vidi krajnja tačka kopna ali i „linija susreta” dva okeana, imala sam priliku da koračam po mestu koje je pre više od petsto godina prvi otkrio Portugalac Bartolomeo Dijas. Popevši se žičarom na najvišu tačku 75 kilometara dugog kamenog prsta, očarao me je pogled koji „puca” svuda okolo, na Indijski okean sleva i Atlantski okean s druge strane. Nijedne naočare kao ni najjači raspoloživi dvogledi, međutim, nisu bili dovoljni da vidim to famozno mesto sudara, ulivanja i sjedinjavanja dva ogromna vodena džina koji su ukleštili šiljati rt, a o čemu se raspredaju tolike priče. Početni zagrljaj dve ogromne mase vode koje se prepliću u spektru boja od tamnoplavog (toplijeg) i grimiznozelenog (nešto hladnijeg) okeana, svi koji stignu tu žele da vide i dožive. Ali, slaba vajda, ma koliko se trudili, famozna „linija” se ne vidi, pa ne vidi. Za slikanje i uspomenu sa ovog čarobnog mesta zato obično ostaje masivni svetionik (na 87 metara iznad mora), čiji prodorni zraci brodovima šalju upozoravajući signal da plove „podmuklim” vodama ili nešto dalje specijalno postavljena drvena tabla sa natpisom „Rt dobre nade“ (Cape ofGood Hope).
 
Ali u neposrednoj blizini u prirodno sačuvanoj uvali Bufels na dva različita mesta stoje jednostavni spomenici Portugalcima Bartolomeu Dijasu i Vasku da Gami. Dijas je bio prvi Evropljanin koji ga je 1488. oplovio i nazvao „Olujni rt” zbog, kako je napisao, „pomama razjarenih vetrova i mora“ koje su ga tu zadesile. Kasnije ga je portugalski kralj preimenovao u Rt dobre nade, jer je pružao nadu da se otvara pomorski put za Indiju. Njegovom zemljaku, slavnom moreplovcu Da Gami, pak, Rt dobre nade, gde je stigao prema zapisu na spomeniku 1497. godine, ostao je u lepšem sećanju. Na putu iz Evrope za Indiju, čime je dokazao da se Afrika može oploviti, pojavu ovog rta na horizontu doživeo je, prema sačuvanim brodskim dnevnicima, kao“ dobar znak“ prijatno „blagosiljani umerenim vetrovima i morem“.
 
Ne znamo da li su naši kardiolozi imali vremena da skoknu i vide taj deo „na kraju sveta“ budući da ni tri dana koliko je trajala konferencija ni približno nisu dovoljna da se obiđe i vidi sve što vredi u Kejptaunu. Počev od za njih možda najinteresantnijeg dela grada gde se nalazi čuvena bolnica „Grote Šur” u kojoj je 3. decembra 1967. godine dr Kris Bernard izvršio prvu transplantaciju srca u svetu. Ili, recimo, kolosalni memorijal Englezu Sesilu Džonu Roudsu, osnivaču nekadašnje države Rodezije, možda najveći akvarijum u tom delu Afrike ili ljupko koncipirano šetalište nazvano po čuvenom engleskom paru „Viktorija i Albert”, gde se nalazi mreža svakojakih prodavnica, lepih radnji, galerija, izložbenog prostora, kafića i restorana. Šteta bi bilo propustiti i ne popeti se žičarom na „Tablemountin” ili obići citadelu u staroj tvrđavi iz 1670. godine.

Nasrtljivi babuni
 
Spuštajući se od Kejptauna do Kejp Pointa putevima uz obalu, oivičenim klisurama ili visokim drvećem, na pročišćenim odmorištima vozače u zasedi čekaju babuni. U grupi od četiri-pet, ovi tamnosivi (ili braon boje) dlakavi majmuni bez straha prilaze zaustavljenim automobilima. Stariji sedaju na vetrobran da bi potom u trenu iz otvorenih vozila veštim pokretima krali hranu. Nepogrešivo grabe voće, ali i sve drugo što je u celofanu ili foliji.
IZVOR: Putovanja B92
FOTO: Google

Najnovije

reklama banija

budihuman