VIKTORIJINI VODOPADI : ZASTRAŠUJUĆA SILA VODE

VIKTORIJINI VODOPADI : ZASTRAŠUJUĆA SILA VODE Kada je 1851. godine škotski istraživač Dejvid Livingston čuo za postojanje velikih vodopada u Africi, odlučio je da ode i lično se uveri u njihovo postojanje. Posle četiri godine istraživanja kontinenta, uputio se ka reci Zambezi.
Prvu noć je proveo na ostrvu Kalai, nekoliko kilometara uzvodno od vodopada, a sutradan, 17. novembra 1855. godine, kanuom je krenuo u pravcu zastrašujuće grmljavine koja se čula iz daljine. Zaustavio se na najvećoj adi, koja je kasnije po njemu dobila ime, i odatle prvi put ugledao veličanstvene vodopade. Poznato je da ih je, fasciniran prizorom, nazvao po slavnoj engleskoj kraljici Viktoriji.
Utiske je upisao u dnevnik: „Naježio sam se iz strahopoštovanja, zagledao u veliku razderotinu koja se prostirala od jedne do druge obale reke Zambezi, i video hiljadu metara širok tok koji je jurio nadole stotinu metara... Bila je to najlepša scena koju sam video u Africi!“

 

Viktorijini vodopadi, ili kako ih lokalno stanovništvo zove Mosi-oa-Tunia („dim koji grmi“), nalaze se na granici između Zambije i Zimbabvea. Široki su 1,7 kilometara i visoki 128 metara. Deo su dva nacionalna parka, „Mosi-oa-Tunia“ u Zambiji i „Viktorijini vodopadi“ u Zimbabveu. Jedna su od najvećih atrakcija južne Afrike i nalaze se pod zaštitom Uneska.


Širi su od Nijagarinih i jedini „konkurent“ im mogu biti vodopadi Iguasu u Južnoj Americi. I dok su Iguasu podeljeni u oko 270 manjih vodopada, Viktorijini su najveći i najširi vodopadi „u komadu“ na svetu.
Prvi ljudi koji su naselili ovo područje bili su Bušmani. Posle njih su došli Tokaleji, koji su vodopade zvali Šongve. Kasnije, Nbedele su ih nazvali Manza Tunkvajo, a narod Makololo im je dao ime Mosi-oa-Tunia.

 

Kada se Livingston pet godina posle „otkrića“ vratio u Afriku s kolegom Džonom Kirikom, vodopadi su detaljno istraženi. Od drugih ranih evropskih istraživača, njima su bili fascinirani i Portugalac Serpo Pinta i Britanac Tomas Bejns, koji je napravio i prve fotografije. Otkada je 1905. godine ovuda prošla pruga, vodopadi su postali dostupni i ostatku sveta.
Zanimljivo je da je reka Zambezi na mestu gde se obrušava u provaliju široka 1,7 kilometara, a da posle vodopada put nastavlja koritom širine nekoliko desetina metara. Četiri ostrvca koja se nalaze na samom rubu zaslužna su za to da umesto jednog postoji više vodopada. Kraj desne obale nalazi se 35 metara širok vodopad zvan Đavolji vodopad. Iza 300 metara širokog ostrva Boaruka sledi glavni vodopad širine 460 metara.
Ostrvo Livingston deli glavni vodopad od sledećeg, širokog 530 metara, poznatog kao Dugin vodopad, dok se uz levu obalu nalazi Istočni vodopad.
Voda se obrušava tolikom silinom da se izmaglica koja nastaje podiže do 400 metara uvis, a ponekad i duplo više, čak i do jednog kilometra! Vidljiva je sa udaljenosti od čak 50 kilometara, a osim danju, ovde je moguće videti dugu i noću, u vreme punog meseca!

 

U vreme sezone kiša, niz vodopade su surva 500 miliona litara vode u minutu. Najveći ikada zabeleženi protok registrovan je 1958. godine u vreme velike poplave, od neverovatnih 770 miliona litara u minuti. Primera radi, Nijagarin protok na vodopadima je „samo“ 170.000 kubnih metara, a oni koji su videli njene vodopade ostajali su bez daha.
Jedini ispust u koji se voda survava jeste uzan kanal probijen u prirodnom zidu, koji je širok tek oko 30 metara. Odatle reka nastavlja cikcak putanju kroz klisuru dugu 80 kilometara. Na kraju prvog dela klisure reka se širi u dubokom prirodnom bazenu zvanom „Tačka ključanja“, širine 150 metara.
Površina je ovde glatka i mirna, ali u nastavku je carstvo opasnih virova. Nakon što reka izađe iz „Tačke ključanja“, naglo skreće ka zapadu, i ulazi u novu cikcak klisuru, čije su stranice visoke 120 metara. Razlika u nivou reke između vlažne (april-septembar) i suve (oktobar-mart) sezone je čak 20 metara.
Kod „Tačke ključanja“, desno od vodopada, nalazi se železnički most koji spaja dve strane klisure. Jedan je od samo pet mostova preko Zambezija, a izgrađen je 1905. godine. Dugačak je 250 metara i nalazi se 125 metara iznad reke. Bio je deo pruge koja je spajala Kejptaun i Kairo, a danas povezuje gradove Viktorija Fols i Livingston s Bulavajom i Lusakom.

 

Pre nego što je izgrađen, vodopadi su bili slabo posećeni. Njihova popularnost naglo je porasla u vreme britanske kolonijalne vlasti, kada je procvetao i grad Viktorija Fols na zimbabveanskoj strani. Od kraja 60-ih godina prošlog veka broj posetilaca je opao zbog gerilskih ratova u Zimbabveu, tadašnjoj Rodeziji, kao i klime nepoverenja prema strancima u vreme vlasti Keneta Kaunde u Zambiji.
Nezavisnost Zimbabvea 1980. godine donela je mir, kao i povratak turista, a samim tim i ubrzani razvoj cele regije. Krajem devedesetih godina prošlog veka vodopade je godišnje posećivalo oko 300.000 turista, a ta cifra bi uskoro mogla da dostigne i brojku od milion.
Veći broj posetilaca je na zimbabveanskoj strani zahvaljujući daleko razvijenijoj infrastrukturi. Ipak, i ovde je došlo do pada posete u vreme nemira pre nekoliko godina. Dve države su se dogovorile da turisti mogu da prelaze njihove granice u dnevnim izletima, ali jedini problem predstavlja visoka cena viza koje se dobijaju na licu mesta, posebno onih za ulaz u Zimbabve.
Kao što smo već pomenuli, vodopadi su deo dva nacionalna parka. Oba su mala i pokrivaju površinu od 66, odnosno 23 kvadratna kilometra. Ipak, u njima ima životinjskih vrsta, uključujući pozamašnu populaciju slonova, bivola i žirafa, a u reci živi i velika kolonija nilskih konja. Mosi-oa-Tunia je stanište i jedne od najređih životinjskih vrsta, belih nosoroga. Ovde žive samo dva primerka ove izuzetno ugrožene vrste, koja su uvezena iz Južnoafričke Republike.
Grad Viktorija Fols, ili popularno nazvan Vik Fols, malo je mesto od 40.000 stanovnika i smešten je u istoimenom nacionalnom parku. Park je lepo uređen i prosto vrvi od babuna. Sve je podređeno turistima i svačijoj dubini džepa. Kuriozitet predstavlja podatak da, ako želite helikopterom da razgledate vodopade, do heliodroma morate da odete u - Zambiju!

 


U Nacionalnom parku se možete zabaviti i bandžijem, vožnjom kanuom, raftingom, letenjem ultralakim avionima iznad vodopada, kao i nizom drugih aktivnosti. Naravno, postoje i kružna vožnja po Zambeziju, jahanje slonova i mnogi drugi atraktivni načini za trošenje novca.
IZVOR: PressOnline

Najnovije

air transport

budihuman
Zanimljive Destinacije